Dnevnik volonterskih dana


Nije lako reći kako sam se upleo u celu tu priču sa volonterima. Najpre, onog dana kada sam na oglasnoj tabli u školi pročitao konkurs za prijavu da budem volonter, obradovao sam se jer ću naučiti dosta toga. Sa druge strane, bio sam pomalo uplašen, jer je u tekstu stajalo da ćemo sarađivati sa Albancima iz Bujanovca, te sa njihovim Resurs centrom. Pa uostalom, kako ni ne biti uplašen kada na TV-u non-stop slušate sve i svašta o Albancima. Naravno, shodno tome, nisam se ni prijavio na konkurs, pod nazivom „Različitost na dohvat ruke“, koji podrazumeva upravo toleranciju među svim nacijama i rasama, a koju ja nisam posedovao.

Nakon samo par nedelja, saznao sam za strane volontere, koji će upravo radi tog projekta doći u Srbiju. U prvi mah kada sam to čuo, bilo me je baš briga. Međutim, kada su mi rekli da su u pitanju volonteri iz Španije, Švajcarske i Rumunije, promenio sam mišljenje. Sada mi je bilo krivo što nisam bio na listi prijavljenih volontera. Međutim, što se kaže ,, kao grom iz vedra neba“, na fejsu mi je pristigao poziv od Danijele Kenić, direktorice Resurs Centra Bor, da se priključim volonterskom timu ovog projekta. Bio sam presrećan što ću moći da se družim i razmenjujem iskustva sa nekim ko nije iz moje zemlje, kao i da usavršavam svoj i onako slab engleski jezik. Naravno, ubrzo sam saznao da te tri devojke, Kim, Ruxandra i Andrea nisu jedini strani volonteri, te da ima još stranih volontera u Leskovcu i Bujanovcu, čiji su RC bili naši partneri. Sa tim trima devojkama (strankinjama) združio sam se super. Bile su uvek nasmejane, što mi je bilo onako najupečatljivije. Uvek spremne za konverzaciju, šalu i smeh, pa čak i kada se nešto loše zbije. Zajedno sa drugim volonterima iz Bora (koje sam poznavao) počeli smo da izlazimo sa njima, družimo se, pravimo ručkove… Sećam se organizacije prvog KISSING DAY-a u Boru. Bilo je fenomenalno. Toliko je zagrljaja i poljubaca palo te letnje večeri, da mi se činilo da se celo borsko šetalište samo ljubi i grli. Niko od volontera nije bio stidljiv da zagrli ili poljubi nekog prolaznika, što je bio i uslov da se tom nekom prolazniku da po koji balon. Ka našem, poljupcima i transparentima ukrašenom štandu, najrađe bi prilazila deca, sva presrećna kada nakon poljupca ili zagrljaja dobiju balon. Nisu se stidili ni oni malo matoriji, pogotovo dede koji bi hitali da ih poljubi neka od naših mladih i lepih volonterki, što bi ispod oka posmatrale njihove supruge. Koliko je Dan poljubaca bio uspešan govori i to da je grupna slika svih volontera koji su učestvovali u organizacijii bila objavljena u dnevnim novinama „Blic“, kao i na svim lokalnim i regionalnim televizijama.

Sećam se takođe i našeg jedinog odlaska u bioskop, te divnih reči o njegovoj veličini i lepoti od strane strankinja. Sećam se i časova engleskog, rumunskog i španskog jezika koje su nam držale. Bili su preplavljeni interesantnim zadacima koji su, npr. meni iz francuskog i engleskog pomogli da ih što bolje savladam. Sećam se i većeri kultura Španije, Švajcarske i Rumunije, sa kojih najviše pamtim veoma ukusnu hranu J. ‚‚ A tek one toblerone koje smo u kvizu na večeri švajcarske kulutre osvojili. E tek to mi je ostalo u sećanju!“ Šalim, se malo. Jela skoro da nisam ni zapamtio. Zapamtio sam samo divnu i odličnu atmosferu, kao i mnogo korisnih informacija.

Gotovo da nije mogao ni dan da prođe, a da se ne vidimo i ne okupimo. Andrea, Ruxi i Kim su uvek bile tu da ako je potrebno podignu atmosferu na viši nivo, a s obzirom da nam se nakon Kissing day-a pridružio i Španac Jon, njegova usna harmonika bila je neizostavna. Sećam se i dana kada smo trebali da idemo na kamp na Borsko jezero, te upoznamo domaće i strane volontere iz Bujanovca i Leskovca. Dvoumio sam se da li da krenem, s obzirom na probleme sa prstima. Međutim, da nisam krenuo, pokajao bih se. Pored toga što smo na kampu imali nezaboravan provod, upoznao sam toliko puno novih ljudi i prijatelja i sa njima proveo najdivnije dane koji su trajali jako kratko. Puno pesme, igre, zabave, kupanja, novih ljubavi i prijateljskih veza, rodilo se na ovom kampu. Sećam se maskenbala, svakodnevnog igranja odbojke na pesku, fudbala, okupljanja po sobama, skakanja kroz prozor zbog ljubavi, Alieve prezentacije o fleš mobu, i posve „veoma obimnih obroka“. Sećam se i podele na dve grupe. Grupu koja je spremala predstavu na temu projekta, a koja je trebala da se prikaže na festivalu tolerancije u sva tri grada i grupu koja je izučavala volonterski aktivizam. Bila je to jedina prilika kada smo bili razdvojeni. Toliko sam lepih trenutaka doživeo na tom kampu da ću ih sigurno pamtiti do kraja života. Koliko smo se združili i bili bliski, govori i to da su na rastanku gotovo svi žalili. Nemali broj je pustio i koju suzu, ali i znao da ćemo se videti opet. Kako se taj festival tolerancije trebao održati u septembru i oktobru mesecu, svi smo napeto išćekivali ta dva meseca da se opet vidimo. No, pre toga, vrativši se u Bor, organizovali smo veče srpske kulture, kako bi Jona, Andreu, Kim i Ruxi što bolje upoznali sa Srbijom i njenim običajima. Sve se završilo užičkim kolom i moravcem, nakon koga smo u prostorijama Resurs centra Bor organizovali žurku. Kako se avgust bližio kraju, a septembar nam pristizao, bližio se i onaj festival. Najpre je fest organizovan u Boru na otvorenom. Kada smo videli naše „kamperske“ prijatelje, nismo mogli a da se ne prisetimo onoga što se sve zbilo na kampu. Bio sa presrećan što ih sve vidim i znao sam da su i oni takođe. Bilo je to popodne koje je proteklo uz smeh, zabavu, ali i rad. Sećam se onih velikih šipki koje sam morao da iznosim iz Resursa (teta Daca me je terala xD J), kao i lapsusa koje sam pravio pri dodeli nagrada za bliciklističku trku, s obzirom da sam bio voditelj: „Jovan Jaćimović i Marko Tešić. Njih dvoje osvojili su drugu nagradu“. Naravno, ja ne bih bio ja, a da mi glas negde ne skrene, te neke reči ne akcentujem onako kako ne treba (pri dodeli mi se i to desilo). U razmaku od nekih nedelju dana, festival Tolerancije, organizovan je i u Bujanovcu (više se nisam plašio Albanaca, jer sam shvatio da su i oni ljudi, kao i svi drugi. Šta više, neki su mi sada bili veoma dobri prijatelji), a odmah dan kasnije i u Leskovcu. Inače, prespavao sam zajedno sa drugarom Ivanom kod Milana iz Leskovca, koji nas je zaista fenomenalno ugostio u svom domu. I sve bi bilo lepo, da nam preko e-maila nije stigao domaći zadatak od razrednog starešine, a koji sam morao kod Milana do 4h na noć da radim. Takođe, kao i pri rastanku na kampu, opet nam je svima bilo teško. Ali, ajde što nam je bilo teško kada smo morali da se oprostimo i svako svojoj kući da ode, nego nam je bilo teško i kada smo stigli u Bor, pa smo trebali da se oprostimo i od stranih volontera. Trebali smo da se oprostimo od svega onoga što smo letos radili – od svega onoga što malo ko u svom životu doživi. Bilo je to kao da vam odlazi neko sa kim ste bili ceo život. Najpre je otišao Jon, pa Kim, pa Andrea, pa Ruxandra. Svi borski volonteri bili su tužni. Bili su tužni zbog odlaska nekog, koga možda nikada više nećete videti. Nisu Španija i Švajcarska tako blizu, a tek zemlje stranaca koje smo upoznali na kampu. Ko zna da li će se ikome više pružiti i jedna prilika da se opet vidi sa nekima od njih. Vreme leti, život brzo prolazi, a u sećanju se talože samo lepi i dirljivi momenti, momenti koji se nikada ne zaboravljaju.

Bor, leto 2011.

D.B

Advertisements

One comment on “Dnevnik volonterskih dana

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s