Flaša bez dna, možda i ima dno?!

Teško je objasniti tu „žicu“ koja povezuje čoveka sa alkoholom. Ona je kao spona između alkohola i organizma konzumenta, koja se usled dužeg konzumiranja nikako ne može prekinuti, a gotovo da iz dana u dan sve više jača porobljavajući i držeći telo jadnog čoveka u šaci. Ne razumem čemu težnja, pogotovo mladih ljudi, da se popije neumereno, da se žargonski rečeno „oleši“ i da se od unete velike količine alkohola povraća. Šta bi to trebalo da znači? Sreću i radost zato što ste se opili i dokazali se u društvu, ili pak mislite da ste time postali popularniji? Šta je na umu mladog čoveka kada odluči da popije previše? To je pravo pitanje. Pitanje koje nije i nerešivo. Svi znamo da mladi u alkoholu vide svetinju. Sve počinje od prve flaše piva, druge, treće, pa ide preko neke lagane tekile, vina, votke, konjaka, pa sve do one akloholičarske umrtvljenosti, kada niste više pri sebi.

Imam puno drugara u školi koji sebe uzvisuju jer vole da piju. Svakodnevno nakon neke žurke kod Vukoja, hvale se koliko su popili i koliko su pritom, još mogli da popiju, ali kao nisu hteli. Kada se tako lepo nahvale, onda počnu, blago rečeno, iz čista mira da se sprdaju sa onima koji na toj žurci nisu popili dovoljno (naravno, merilo koliko litara alkohola treba popiti za jedno veče, oni utvrđuju), ili počnu da lupaju „packe“ svima onima koji iz nekih osobnih razloga uopšte ne piju. Geldam ih onako i pitam se, gde su svi oni završili? Da li je moguće da za njih sport ili škola predstavljaju levo smetalo, a alkohol najvažniju stvar u životu.

Pre par godina, preko puta moje zgrade, u staroj francuskoj kući, živela je jedna finansijski dobrostojeća porodica. Kažem živela, namerno. Muž , žena i dvojica sinova od po dvadesetak i više godina, nikada nisu imali finansijskih problema, jer su živeli od triju plata (stariji sin i njegova majka bili su zaposleni u Zdravstvenom centru, dok je otac radio u Elektrolizi. Mlađi sin nije imao posla). Svađa, vriska i psovke su svakodnevno dopirali iz njihove kuće. Nije mogao dan da prođe, a da se ne svađaju oko novca, koji im je, izgleda, postao jedina okupacija. Taj isti novac će ih dovesti i do propasti. Naime, pre možda dve godine, nakon duže svađe i muževljevog šamara, žena je pokupila svoje stvari, odselila se iz kuće i za svega par dana zatražila razvod od muža, a da pritom ni jedanput nije pomislila na svoje sinove. Dobila je razvod, odselila se iz Bora i više se nije ni vraćala. Otac je ostao sa dvojicom sinova, starijeg je ubrzo oženio i ostao sam u velikom stanu sa svojim mlađim sinom. Odlazio svako jutro na posao, a vraćao se tek kasno na noć. Ponekad se nije ni vraćao. Svaki put je nakon posla odlazio „na po jednu“, kako je govorio, pa od te jedne popije po dvadesetak čašica rakije na dan. Viđali smo , par puta, kako ga interventna dovodi kući, mrtvog pijanog. Nakon što je i otkaz dobio i ostao da živi sa sinom bez prebijene pare, nastavio je još više da pije. Selio se iz kafane u kafanu, pio na takozvane „crtke“, obećavajući da će da plati drugi put i da trenutno nema para kod sebe. Sinovi su ga tražili po celom gradu. Puno puta su dolazili i kod nas na vrata da ga traže, da pitaju da li smo ga videli, da mole za pomoć u potrazi. Pri jednoj takvoj potrazi, pronašli smo ga kako leži na zemlji. Bazdio je na rakiju i brada mu je bila sva krvava. Verovatno se previše opio, pa je ljosnuo o pod. Odveli smo ga kod lekara da mu zašiju bradu. Ubrzo su ga njegovi sinovi poslali na lečenje. Međutim, bezuspešno. Vratio se sa lečenja i nastavio istim putem. Nakon samo par nedelja od dolasaka sa lečenja, pronašli su ga mrtvog kako leži na jednoj klupi, sa polu ispijenom flašom stomaklije pored njega.

Očito da Flaša bez dna, možda i ima dno, ali gledajte da do tog dna ne stignete, jer pakao koji to dno vuče, gori je i od smrti.